Mercedes-Benz W124 predstavljen je pre više od četiri decenije, ali njegova reputacija ne bledi. Za mnoge ljubitelje automobila upravo je ovo poslednji Mercedes iz vremena kada su trajnost, kvalitet izrade i inženjerska temeljnost imali prednost nad uštedama u proizvodnji. Da li je W124 zaista bio toliko dobar ili je deo njegove slave ipak posledica nostalgije?
Postoje automobili koji ostare, postanu jeftini i polako nestanu sa puteva. A postoje i oni koji godinama dobijaju na ugledu. Mercedes W124 definitivno pripada ovoj drugoj grupi.
I danas, više od 40 godina nakon predstavljanja prvih primeraka, dovoljno je pomenuti oznaku W124 pred nekim ko se iole razume u automobile i vrlo verovatno ćete čuti istu rečenicu: „Takve Mercedese više ne prave.“
Naravno, moderna E-klasa je neuporedivo brža, bezbednija, tiša i tehnološki naprednija. Ali W124 je nastao u jednom potpuno drugačijem vremenu automobilske industrije, kada su konstruktori imali drugačije prioritete, a upravo se u tome krije najveći deo njegove današnje reputacije.
Automobil projektovan da traje
Mercedes-Benz je seriju 124 predstavio krajem 1984. godine kao potpuno novu generaciju svoje više srednje klase. Tek od redizajna 1993. godine ova porodica modela zvanično dobija ime E-klasa.
Proizvodnja različitih verzija serije 124 trajala je ukupno 13 godina, do 1997, a Mercedes navodi da je proizvedeno više od 2,2 miliona primeraka. Pored klasične limuzine, postojali su karavan, kupe, kabriolet, produžena verzija, kao i različite izvedbe namenjene specijalnim nadogradnjama. Broj proizvedenih automobila, međutim, nije razlog zbog kojeg W124 danas ima gotovo kultni status. Mnogo važnije je kako je napravljen.
Ovo je bio automobil iz perioda u kojem je Mercedes izuzetno mnogo ulagao u razvoj, testiranja, pasivnu bezbednost i dugotrajnost komponenti. Sve što vozač dodiruje – prekidači, kvake, sedišta, komande ventilacije, ručice – ostavljalo je utisak da je napravljeno da traje.
Danas je i kod premijum automobila malo pažljivijom analizom lako pronaći mesta gde automobil samo “glumi” kvalitet – poput plastičnih komponeneti u boji metala i slično. Osamdesetih nije bilo takvih kalkulacija.
Zatvaranje vrata W124 postalo je gotovo kliše u pričama o starim Mercedesima. Taj duboki, prigušeni zvuk nije bio samo stvar akustike. Vrata su zaista teška, mehanizmi robusni, a kompletna karoserija projektovana tako da automobil podnese veoma dug radni vek.
Milion kilometara nije bio naučna fantastika
Malo koji automobil je tokom godina stekao reputaciju dugovečnosti kakvu imaju dizel verzije W124. Atmosferski dizel motori od dva, dva i po i tri litra danas deluju gotovo nestvarno jednostavno. Nema turbina kod mnogih osnovnih verzija, nema DPF filtera, AdBlue sistema, komplikovanog ubrizgavanja pod ogromnim pritiskom niti desetina senzora koji međusobno komuniciraju.
Performanse su bile skromne, ponekad veoma skromne. Ali takvi motori mogli su, uz redovno održavanje, da prelaze ogromne kilometraže.
Neko će reći da su danas automobili sofisticiraniji i složeniji, pa su kao tekvi skloniji kvarovima. To jeste tačno, ali nije opravdanje. Napredak tehnike mora da se ogleda u svim aspektima, a ne samo pojedinim.
Ipak, pitanje je koliko danas proizvošači zaista žele i imaju računicu da njihovi automobili prelaze po dva miliona kilometara… Danas su kompanije došle na, bez preterivanja, perverznu ideju godišnje doplate za grejanje sedišta i slične sisteme. Dakle, kupim auto, platim i te grejače u sedištima, pa onda nastavim da doplaćijem da ih koristim! A platio sam ih pri kupovini i rade na struju koju sam obezbeđujem svojim novcem. To jasno pokazuje da kompanijama više nije namera da se kupovinom automobila završi sa uzimanjem novca od vozača.
Ispod konzervativnog izgleda krila se veoma moderna tehnika
Danas W124 izgleda jednostavno i gotovo strogo, ali kada je predstavljen bio je prilično moderan automobil
Karoserija je razvijena uz veliku pažnju posvećenu aerodinamici, korišćeni su čelici visoke čvrstoće i druga rešenja za smanjenje mase, a veliki napredak napravljen je i na polju pasivne bezbednosti. Mercedes je posebno radio na oblikovanju karoserije, glatkim površinama i smanjenju otpora vazduha.
Čak je i karakteristični veliki brisač vetrobrana bio ozbiljno inženjersko rešenje. Njegovo specifično kretanje omogućavalo je da jedan brisač očisti izuzetno veliki deo vetrobranskog stakla.
Danas takav detalj deluje nevažan. Ali upravo je to dobar primer načina na koji je Mercedes tada razmišljao: umesto najjednostavnijeg rešenja, konstruktori su pravili komplikovaniji mehanizam ako su verovali da će krajnji rezultat biti bolji.
Enterijer koji je stvoren da stari dostojanstveno
Sednete li danas u dobro očuvan W124 sa 200.000 ili 300.000 kilometara, verovatno ćete primetiti nešto neobično. Kabina često ne deluje kao da je automobil prešao toliku kilometražu.
Materijali su debeli, plastika kvalitetna, sedišta robusna, a prekidači često i posle nekoliko decenija rade sa onim karakterističnim mehaničkim „klikom“.
Dizajn enterijera nema veliki ekran, ambijentalno osvetljenje u 64 boje niti desetine menija. Sve je napravljeno da bude jasno i funkcionalno.
Možda upravo zato unutrašnjost W124 danas izgleda manje zastarelo nego kabine mnogih automobila proizvedenih deset ili petnaest godina kasnije. Nema mnogo toga što može vizuelno da zastari jer nije ni pokušavalo da bude modni detalj.
Od tromog dizela do V8 limuzine napravljene uz pomoć Porschea
Još jedna stvar koja W124 čini posebnim jeste neverovatno širok raspon ne samo karoserijskih, već i pogonskih verzija. Na jednom kraju ponude nalazili su se skromni dizeli koje niko nije voleo zbog lošeg ubrzanja. Na drugom kraju bio je 500 E, kasnije nazvan E 500.
Pod njegovim poklopcem nalazio se 5,0-litarski V8, a automobil je razvijen u saradnji sa Porscheom. Proširena karoserija, ozbiljno unapređeno oslanjanje i kočnice pretvorili su diskretnu Mercedesovu limuzinu u jedan od najzanimljivijih sportskih sedana tog vremena.
PROČITAJTE JOŠ:
Opel Astra F – 35 godina legende sa jednom velikom manom
JUBILEJI: Rolls Royce Phantom – Prvih sto godina
Postojala je i nešto diskretnija verzija 400 E, kasnije E 420, sa 4,2-litarskim V8 motorom od 279 KS. Za razliku od upadljivijeg 500 E, izgledala je gotovo kao obična limuzina serije 124.
Upravo ta raznovrsnost pokazuje koliko je široko bila postavljena kompletna porodica W124. Mogao je da bude skroman taksi, porodični karavan, elegantni kupe ili veoma ozbiljna sportska limuzina.
Zašto ga zovu „poslednjim pravim Mercedesom“
Tu dolazimo do najvažnijeg pitanja. W124 naravno nije bio poslednji kvalitetan Mercedes. Daleko od toga. Mercedes je i kasnije pravio izuzetno kvalitetne automobile, a tehnološki razvoj je današnje modele doveo na nivo koji je osamdesetih godina bilo nemoguće zamisliti.
Ali izraz „poslednji pravi Mercedes“ uglavnom ne govori bukvalno o kvalitetu. On opisuje jednu filozofiju. W124 je pripadao vremenu u kojem se automobil prvenstveno projektovao tako da bude dobar proizvod, a tek potom se razmišljalo koliko će svaki deo koštati u proizvodnji.
Automobilska industrija devedesetih ulazi u drugačiju eru. Konkurencija raste, razvojni ciklusi postaju kraći, elektronike je sve više, a proizvođači sve preciznije računaju cenu svakog dela. Mercedes nije bio izuzetak.
Zbog toga ljudi koji su vozili W123, W124 ili tadašnju S-klasu često imaju osećaj da je sa tim automobilima završena jedna epoha „preinženjerisanih“ Mercedesa.
Da li je zaista bio poslednji pravi Mercedes? Verovatno nije. Takva tvrdnja je više emocija nego tehnička činjenica, ali potpuno je jasno zašto se baš W124 našao u centru te priče. Napravljen je u periodu kada su automobili bili dovoljno moderni da budu udobni, bezbedni i ozbiljno sofisticirani, a još uvek dovoljno mehanički jednostavni da mogu da stare bez ogromne količine skupe elektronike. Bio je racionalan, nenametljiv i ekstremno temeljno konstruisan.
